Ko je bolji?
„Daleko je on od oca“ naveliko se šuška po porodičnim kompanijama. „Ovoj moj nije kao ja“ tiho izgovaraju osnivači najbližim prijateljima vodeći računa da ih neko neznan ne čuje. „Da li ću ja zaista uspeti da budem uspešan kao on?“ pitaju se u sebi naslednici. Ima li razloga za poređenje generacije osnivača i generacije naslednika? Ima li razloga za rivalitet između osnivača i naslednika? Ima li smisla pitanje „Ko je bolji?“
Nema.
Nema razloga za rivalitet u porodičnim kompanijama. Nema potrebe za dokazivanjem ko je bolji, zato što iza pitanja “ko je bolji” mora da sledi nastavak “u čemu bolji”. Osnivači i naslednici se jednostavnim jezikom rečeno takmiče u različitim disciplinama, sportovima. Da li je bolji Majkl Felps ili Jusejn Bolt? Felps je bolji plivač, a Bolt atletičar. Majkl Felps je bolji od Miće Jegulje, a Jusejn Bolt od Đuke Antilope.
Osnivači su preduzetnici, to jest pojednostavljeno rečeno osobe izražene kreativnosti i spremnosti da preuzmu rizik. To su ljudi koji pokušavaju da udahnu život i razviju ono što samo oni vide u svojim glavama. Statistika je šarolika, ali se svodi na to da je nekoliko procenata ukupnog stanovništva dovoljno velikog preduzetničkog kapaciteta da budu pokretači kompanija. E sad, pošto preduzetnici nisu amebe da se razmnožavaju prostom deobom, a kloniranje ljudi dok pišem ovaj tekst nije aktuelno i preduzetnički gen se ne nasleđuje, pitam vas čitaoci: šta mislite, kad se tih nekoliko procenata ukupnog stanovništva razmnožava, koliko će njihovih naslednika biti opet preduzetnici. Opet nekoliko procenata od nekoliko procenata… Zaključak je jasan, no biću grub i otvoren – najveći procenat naslednika nikada ne mogu biti preduzetnici, ili tako uspešni preduzetnici, kao što su njihovi roditelji - osnivači.
Dakle, nagrada za preduzetnika godine ne može otići u ruke naslednika, već u ruke osnivača. Osnivači su bolji preduzetnici nego što su to naslednici.
Sa druge strane – način na koji su osnivači, samonikli i samouki, uzdigli i uspešno vodili svoje kompanije je način na koji su ih samo oni i mogli razviti i voditi. Na takav način njihovim kompanijama ne može operativno upravljati niko, pa ni naslednici. Kada (ili tačnije ako) se te kompanije urede i profesionalizuju, onda mogu biti vođene od strane naslednika, ako isti to žele, nauče i mogu. Ili, ajmo drugačije - poznajete li i jednog osnivača koji bi mogao da bude na čelu profesionalizovane kompanije, koji bi sa žarom učestvovao u izradi operativnih i dugoročnih planova, podnosio izveštaje nadzornom odboru, pažljivo koordinirao izvršenje zadataka... Opet grubo i otvoreno - osnivačima takvi zadaci nisu zanimljivi i ne samo da ih ne motiviše da dođu na opisane pozicije, već jako retko osnivači mogu u potpunosti do kraja i sprovesti sam proces profesionalizacije sopstvenih kompanija[1]. Ne radi se o tome da li osnivači mogu ili ne mogu da nauče menadžerski zanat. Naravno da mogu. Radi se o tome da li žele i da li su spremni da puste da njihove kompanije budu drugačije. Na primer, verujete li zaista da su oni spremni da prepuste da finansijama njihovih kompanija upravlja finansijski direktor.
Verujem da postoji neka ravnoteža u kosmosu i da onaj ko je osnivačima preduzetnički duh udahnuo isto tako im je mnoge stvari i oduzeo. Jedna od stvari koju im je uzeo jeste i talenat za menadžerski zanat. Ako ćete pojednostavljeno – preduzetnik se rađa, a menadžer (ajd ko voli nek čita „lider“) se stvara. Menadžment je zanat koji se uči i naslednici ga mogu naučiti. Otuda i smatram štetnim i opasnim za drugu generaciju knjige tipa „probudi diva u sebi“, ispovesti radoholičarskih manijaka koji danima ne idu kući jer stvaraju (pa takvi su svi samonikli osnivači bili kad su pokretali firme) i slične motivacione štoseve (namerno žargon). Aman zaman, mladi ljudi - sedite i naučite zanat. Menadžerski zanat, kako se planira, budžetira, izveštava, podstiču kreativni saradnici, procenjuje rizik pri pokretanju novih poduhvata... Naslednici ako žele da budu na čelu (naravno profesionlizovanih) kompanija koje su pokrenuli njihovi roditelji, oni to mogu. Mogu da budu na čelu kompanija koje neće zavisti od preduzetničkog njuha osnivača i mogu da vode odgovorne menadžere sa kojima će kreirati budžete i godišnje planove, pratiti njihovo izvršenje, donositi strateške odluke o novim tržištima...
Dakle, naslednici mogu da budu daleko, daleko bolji menadžeri nego što to mogu da budu osnivači.
Postoje redak izuzetak od gorenavedenog, ali on je toliko redak da sam namerno i napisao pleonazam redak izuzetak. Redak izuzetak nastaje kad se i kod naslednika javi unutrašnja preduzetnička pobuda da bude osnivač. Ovo se može završiti na dva načina. Lepši da naslednik pokrene svoj biznis i bude uspešan osnivač i da nakon nekoliko godina zaista poredimo ko je od njih dvojice uspešniji preduzetnik. Lošiji da se priključi kompaniji na mnogostrana nezadovoljstva i tada stradaju i njih dvojica i porodica i zaposleni i kompanija.
Osnivači kompanije dovode do šampionskih visina, a naslednici ih na tim visinama sa svojim menadžerskim timom mogu održati i na neke nove vrhove popeti.
Boris Vukić
[1] Postoje izuzeci. U zemljama u tranziciji, tokom ponovnog procesa prelaska u kapitalizam, pojavio se i jedan broj osnivača koji to nikada ne bi bili da nije došlo do sloma prethodnog uređenja. Oni su bili školovani, pismeni, visoko pozicionirani direktori nekadašnjih društvenih preduzeća i nakon promena u XX veku iskoristili su svoje znanje i kontakte i pokrenuli su sopstvene kompanije. Ako ste čitali ili slušali njihova sećanja, mogli ste primetiti da koriste reči „budžet“, „plan“, „delegiranje“, „podsticanje i izgradnja saradnika“ koje nisu u vokabularu tipičnog osnivača.