Porodični protokoli – juče danas sutra

AUTOR: Milovan Zvijer

Poslednjih godina smo svedoci povećanog interesovanja bitnih učesnika na tržištu u odnosu na mala i srednja preduzeća (eng. small and medium-sized enterprises – SME). Povećano interesovanje se ogleda u vidu donošenja nacionalnih Strategija za razvoj malih i srednjih preduzeća, posebnih bankarskih proizvoda za SME sektor, organizovanja konferencija na temu razvoja SME sektora, pristupa finansijama, novim tržištima i sl.

Nakon što se odomaćila mantra da su mala i srednja preduzeća „motor razvoja privrede“, kako zbog broja ljudi koji se u tom sektoru zapošljavaju, tako i zbog ukupnog učešća u bruto društvenom proizvodu koji kreiraju, dosta stidljivije su počela da se pominju i ona društva za koja Kodeks korporativnog upravljanja (“Sl. glasnik RS“, br. 99/2012) kaže da su „do sada bila neopravdano zanemarena”, a to su porodična društva ili, kolokvijalnije, porodične kompanije, porodične firme ili porodični biznisi (eng. family business), koja čine većinu SME sektora.

Iako su svetska iskustva i prakse na temu porodičnih biznisa brojna i dostupna, u Srbiji (pa i u užem okruženju) je i dalje zanemarljiv broj autora i u akademskoj zajednici i među praktičarima koji su se uhvatili u koštac sa temom porodičnih biznisa. Postavlja se pitanje: zašto je to tako? Moguće je da se odgovor na ovo pitanje nalazi i u činjenici da su porodični biznisi jedan splet složenih međuljudskih i poslovnih odnosa, u kojima su uključeni i poslovni interesi i emocije i ekonomija i pravo i psihologija – porodična i kompanijska prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ako se o porodičnim biznisima u stručnoj i uopšte javnosti stidljivo i tiho govori, onda slobodno može da se kaže da se u okvirima porodice i porodičnih biznisa o porodičnim protokolima (sinonimi: porodični statut, porodični ustav i sl.) (eng. family constitution) ne govori, a u najboljem slučaju se o tome šapuće. Zašto je to tako? Moguće je da se odgovor na ovo pitanje nalazi u činjenici da većina vlasnika porodičnih biznisa tj. većina porodica, jednostavno nikada nisu ni čuli za nešto što se zove porodični protokol.

Šta je porodični protokol?

Porodični protokol je dokument koji teži da na sveobuhvatan način reguliše prava, obaveze i odgovornosti članova porodice u odnosu na porodični biznis.

Šta je sadržina porodičnog protokola?

Ciljevi i vrednosti porodice; organi putem kojih se ostvaruje delovanje (porodična skupština, porodični saveti i sl.) i način i delokrug rada tih organa; obrazovanje članova porodice; politika zapošljavanja članova porodice; politika dividendi i porodični fondovi; plan prenosa upravljanja i vlasništva (tzv. plan nasleđivanja), način rešavanja spornih situacija (npr. medijacija), itd.

Šta je svrha porodičnog protokola?

Razvoj kulture poverenja i transparentnosti; stvaranje okvira da se porodični biznis nesmetano razvija bez obzira na dinamiku porodičnih odnosa; definisanje principa za proces planiranja sukcesije tj. prenosa upravljanja i vlasništva u porodičnom biznisu sa jedne na drugu generaciju ili napuštanje poslovanja prodajom; ustanovljavanje načina komunikacije u cilju sprečavanja (tj. smanjenja rizika) sukoba unutar porodice i negativnog uticaja koje takvi sukobi mogu da imaju na razvoj i opstanak porodičnog biznisa.

Ono što se nameće kao pitanje je kada je pravo vreme za pisanje porodičnog protokola. Pojedina stanovišta i globalne prakse idu ka tome da nikada nije rano da se krene sa pisanjem porodičnog protokola, te da porodični protokoli treba da se pišu i pre nego što je biznis započet. Smatramo da je taj stav isuviše rigidan i gotovo neprimenjiv na biznise u Srbiji i okruženju te da momenat za pisanje porodičnog protokola mora da se sagleda iz više aspekata, a pre svega iz stepena razvoja tj. životnog ciklusa porodičnog biznisa te iz strukture porodice i životne dobi osnivača i ostalih članova porodice.

Poznati su slučajevi da pojedine globalne kompanije podstiču (pa u određenim slučajevima i finansiraju) svoje lokalne partnere da pravovremeno rade na planu prenosa poslovanja sa jedne na drugu generaciju, što uključuje i izradu porodičnih protokola u period kada naslednici biznisa nisu ni spremni da preuzmu biznis. Razlozi za to su praktične prirode: globalnoj kompaniji je u interesu da lokalni partner ima kontinuitet u poslovanju, te je nekad mnogo jeftinije da se lokalnom partneru pravovremeno pomogne nego da se u budućnosti traže/prave nova partnerstva.

Dakle, s obzirom da porodični protokol (za razliku od npr. osnivačkog akta) nije obavezan document, ne postoji ni tačno određena vremenska granica ili rok kada ga je potrebno pripremiti već je taj rok najčešće uslovljen osećajem potrebe osnivača da se neke stvari poslože (ili možda još češće pritiskom članova porodice tj. dece, da se nešto uradi). Ono što treba izbeći je da se problemima (npr. konfliktima u porodici) bavimo tek kada problemi nastanu, i zato je preporuka da se priprema porodičnih protokola ne odlaže u nedogled jer postoji rizik da u jednom trenutku za pripremu porodičnog protokola bude kasno.

Ono što je poseban izazov u procesu izrade porodičnih protokola je da ne postoji jedno rešenje koje odgovara svima tj. ne postoji obrazac (template) porodičnog protokola. Dakle, prepisivačka (copy/paste) kultura u procesu izrade porodičnih protokola neće biti od velike pomoći te procesu izrade porodičnog protokola mora da prethodi detaljna analiza i razumevanje i porodičnog biznisa i porodice. Takođe, jednom donet porodični protokol nije nešto što je zakucano u kamenu i ukoliko se porodične skupštine ne budu redovno održavale (minimum 2 puta godišnje), ukoliko se protokol ne bude s vremena na vreme ažurirao (prateći dinamiku razvoja, pre svega, porodice) postoji veliki rizik da porodični protokol ostane mrtvo slovo na papiru tj. dokument bez praktičnog domašaja i značaja. Stoga su poznati slučajevi u praksi da porodica imenuje treće nezavisno lice koje bi bilo administrator ili kontrolor sprovođenja porodičnog protokola, što povećava šanse da se protokol primenjuje, ažurira i dobije svoju svrhu.

S obzirom da porodični protokol nije obavezan (a često i kad se izradi nije obavezujući) dokument, to može da služi kao argument porodici tj. porodičnom biznisu da možda i ne moraju da imaju porodični protokol (kad već nije obavezan, zašto bismo oko toga trošili vreme i resurse). S druge strane, kompanije nisu obavezne da imaju biznis planove, pa zašto ih onda imaju? Imaju ih iz razloga jer za njima imaju potrebu. S tim u vezi, porodični protokol treba da se posmatra kao porodični biznis plan i/ili porodična sistematizacija radnih mesta. Može se i bez toga, ali je lakše sa tim.

Porodični protokoli juče (tj. primeri iz prošlosti) ne postoje, pre svega jer je praksa obnovljenog privatnog preduzetništva (pa i porodičnih biznisa) u Srbiji i zemljama u okruženju stara tek par decenija. S druge strane, porodični protokoli danas predstavljaju temu koja ipak nije potpuno nepoznata na našim prostorima – postoji određeni regulatorni okviri, a postoje i praktični primeri porodičnih kompanija koje imaju porodične protokole i uspešno ih primenjuju.

Kakvo je sutra porodičnih protokola? Odgovor na to pitanje će zavisiti ne samo od svesti i potreba osnivača i njihovih porodica, već i od spremnosti drugih učesnika na tržištu da im približe značaj i efekte porodičnih protokola i da im pomognu u izradi istih. Naivno bi bilo tvrditi da će porodica koja ima porodični protokol time rešiti sve svoje probleme vezane za porodični biznis, ali joj porodični protokol sigurno neće odmoći. A ono što ne odmaže, možda može da pomogne!

Milovan Zvijer, advokat
Partner u Four Legal i saradnik Adizes SEE